Snijeg i hladno vrijeme su nam donijeli zbrku u saobraćaju, a radost za mlade.

Ne baš visok snijeg ali hladnoća, sa velikim minusima, nas je zatvorila u kuće.

Ovčari sa Vlašića su već par hefti u našem kraju. Iskoristio sam priliku da ih fotografišem dok su bili u mom voćaru.

Ovu heftu sam počeo u Brđanima, gdje sam fotografisao kulu od Osmana Đonlagića.

Kula nije završena ali radovi dobro napreduju.

Slijedeći dan sam morao snijeg očistiti ispred kuće sa svojom unukom, a kad je ona malo ozebla i umorila, ja sam krenuo u šetnju sa namjerom da pravim fotografije za četvrtak.

Počeo sam u Kamičanima od kuća familije Dzihić.

Zatim nastavio kroz Kešiće i Karabašiće. Pored toga što nije bio visok snijeg, ovdje su se sankali.

Naravno i snješko je tu.

Ovako su izgledali Karabašici prošle hefte.

Naravno i Kešići, sve nekako pusto, a i normalno za ovo doba godine.

Prošle hefte mi je Gutić Sead sugerisao da odem kod Mine Softić. Našao sam Minu samu kod kuće i sam moj dolazak pred kuću je obradovao ovu ženu. Kad sam rakao da komšije pitaju da je fotografišem, bila je radosna da neko želi da je vidi. Priča mi da živi sama i da je prilično dobrog zdravlja. Sve radi sama i obrađuje par duluma zemlje. Najveća pomoć dolazi od kćerke koja živi u Austriji. Kaže; kćerka i zet su mi zlatni i da nije njih ja ovo ništa nebi imala.

Na kraju kad sam odlazio Mina mi reče da poselamim njenoj kćerki, zetu, i svim komšijama koji su izrazili želju da je fotografišem.

Svratio sam do autopraone. Hladno je ali ovi momci vrijedno rade. Čini mi se da je ovo  najteži posao za ovo doba godine,  na ovoj hladnoći.

Raja iz Brđana su mi sugerisali da odem kod nekih njihovih komšija i da vidim kako oni žive. Došao sam pred kuću od Hameda i Mersihe Hodzić. Kod kuće sam zatekao troje dijece i ženu Mersihu, a kako mi rekoše, Hamed je otišao u ćaršiju pred četvrto dijete koje ide u dugi razred osnovne škole. Mersiha je trudna i uskoro će imati i peto dijete.

Porodica živi u ovoj kućici koja ima jednu sobu i kupatilo. Hamed, kako mi reče Mersiha, nije nigdje zaposlen i žive od pomoći kad im neko od komšija i dobre raje pruži.

Subha, Selma i Selim su se, na ovoj hladnoći, zagrijavali sankanjem i trčkaranjem oko kuće.

Vraćajući se kući, sreo sam i Hameda sa njegovim sinom Mustafom koji je išao iz škole. Hamed nije imao ništa protiv da ga fotografišem ali nije mogao puno da priča. Šta da ti pričam, kaže, težak život i to je to.

Par stotina metara dalje svratio sam kod Šefika i Fatime Bahonjić. Šefik ima petero dijece, a on je teški invalid i nesposoban je za rad. Živi u kući na spratu a u prizemlju je njegov brat. Kad sam htjeo da fotografišem Šefika, pozvao sam ga da izađe vani. Došao je do stepeništa i reče mi da je slab, neusuđuje se sići. Pozvao me u kuću da fotografišem. Priča mi Šefik da, pored tjelesne invalidnosti ima i padavicu (Epilepsija ako sam dobro napisao). Prima socijalnu pomoć 140 km i to je sve. Mogu zamisliti 140 km za njih 7 u kući, nije dovoljno ni za lijekove. Pored ove muke oni se ipak  hvale sa svojom dijecom, Muhamedom i Medinom, ove godine su učili hatme.  Šta još  reći za ove dvije familije osim da im je potrebna pomoć.

Četvrtak, jutros -11, ipak poslije je sunce počelo da grije tako da je već oko podne temperatura bila 0 stepemi.Bilo nas je danas malo više, bar mi se učinilo tako, nego prošli četvrtak.

Ovaj četvrtak sam primjetio da je raja, koja živi vani, počela da dolazi za novogodišnje praznike.

Harka i Alija se hvale kako su glavni u Kamičanima.

To je to za ovaj četvrtak a do sljedećeg, pozdrav iz sveee snage!

Nijaz - Caja

Još samo ovo:

“Ako si strpljiv u jednom momentu ljutnje, izbjeći ćeš sto dana tuge.”