Izdvajamo

Moja kuhinja je nova. Baš prilagođena meni. Svima je sve na dohvat ruke. Osim.... Insistirala sam na jednoj posebnoj ladici. Visoko, da mojima nije baš na ruku. U njoj čuvam posebne stvari. Između ostalog, jednu damastnu bošču i đevđir.

Zamjesila bi ona tijesto. Ostavi ga da odleži. Meni kiselo. Kad otvorim vrata od špajza, miris zapahne. Namrštim se obavezno. Prokomentarišem.
„Ćuti, sine. Sve će to zima pojesti.”-kaže bez imalo ljutnje. Miješala je tijesto redovno. Barem jednom dnevno. Ujko volio kiseliju. Nekad ostavi da odlezi i duže. Ma sve do tri hefte je dozvoljeno, veli. A meni smetalo.
Onda se okupe žene. Skinu vrata od šupe i preko drvenih magaraca, pa bošča preko toga. A one, rastiru li rastiru, pa rašire po vratima. Staru storu preko toga. Da se suši ali da je ništa ne prlja.
Nisu mi dale da pokušam. Smijale se i govorile da za to treba snaga i strpljenje. Ja tada nisam imala nijedno.
Rastirale po cijeli dan. Radovale se kuglicama. Ostranjivale višak brašna. Mama prva završi. Ode u kuću da pristavi kafu. Ostale žene lagano privode kraju.
„Sad si ti na redu”-kažu. Ja sva sretna trčim da operem ruke. Ostave mi komadić tijesta. Puste me da mrljavim uz obećanje da ću paziti da vrapčići ne slete na trahanu na bijelom damastnom čaršavu. Ja sva važna. Rastem. Pod oblake. I trljam. Mrljam. Ko fol rastirem.
Nakon par dana sušenja po sećijama i stolovima, pakuje se u tegle. Suhe tegle. Znaš da je tarhana dovoljno suha kada njezina zrnca zveckaju prilikom sipanja u tegle. Tako mi rekoše.

Danas? Kupujem je. Nekad domaću od komšinice, nekad kupovnu. Ionako mi nema okus kao nekada. Želja mi je jednom probati kompletan proces sa sestrom kad dođe na ljeto. Fore radi. Da testiramo strpljivost i snagu.

Do tada, moji je vole sa puno mesa i paradajza, kiselkastu. Ja se i dalje držim one bijele, na mlijeku sa kašikom vrhnja.

Zavoljećete je i vi kad vam otkrijem jedan podatak.

Domaća trahana je osam puta jeftinija od supe iz marketa. Za 2,5 kg trahane potrebno je oko 5 KM, mnogo smijeha, sestra I par drugarica. Bošču i đevđer ću vam posuditi ja. Vi slobodno rastirite. Ja ću tjerati vrapčiće. U tome sam ionako bila najbolja.

Alma Ćirkić


"Mi smi pripadnici Srpskog naroda i osuđujemo kompletno etničko čišćenje i zločine koje su počinili zločinci iz našeg naroda. Mi se zalažemo za zajednički život i Bosnu i Hercegovinu i želim da naša djeca žive zajedni sa svim našim narodima u BiH. Ja sam Klaudija Pecalj i rodom sam iz Zenice, a moj muž je Milan Pecalj. Husein Ališić je napisao knjigu na engleskom jeziku i u toj knjizi piše o mom mužu. Za vrijeme rata, Husein je živio u Banja Luci i moj muž je sve naše dokumente dao njemu da bi on izašao sa svojom porodicom vani. Milan je čuvao Huseinovog brata koji je bio pretučen i nije se bojao da pomogne prijatelju Bošnjaku.
Ja sam rođena u Zenici među Hrvatskim i Bošnjačkim narodom i žao mi je za sve što se desilo u ratu, jer ja želim da živimo sa svim narodima u Bosni i Hercegovini". Kazali su nam Klaudija i Milan Pecalj, pripadnici Srpskog naroda iz Donjih Garevaca.

26.05.2017. god.