Piše, Šero Velic

I ne recite za one koji su na Allahovom putu poginuli: „ Mrtvi su!“ Ne, oni su živi, ali vi neznate. Sura Al –Bekkara, ajet154/24.


Iznenada se probudih. Neznam koliko dugo sam spavao ali to sada nije ni važno. Ucini mi se kao da neko izade na vrata. Bože moj! Jesam li budan? Ja izgleda više i neznam šta je san a šta java. Kad mislim da sam budan mira mi nedaju slike logora, patnje i stradanja a, kad zaspem, opet isto, samo što tad  još jasnije vidim, cujem i osjecam.

Upalih stolnu lampu. Ocekivao sam da je neznanac  još tu. Nije ga bilo. Jasno sam vidio njegov lik i sve zapamtio šta mi je govorio. Odmah na pocetku je tražio da sve zapišem. Ja bi to ucinio i da mi nije rekao.

************                     

Ime mi je Jusuf. Prvo sam dijete u svojih roditelja. Dvije godine nakon mog rodenja babo Junuz i majka Fatima, dobili su još jednog sina kome su dali ime Adem. Kada sam odrastao majka mi je pricala da me je sisom hranila sve do Ademovog  rodenja, a onda je on nastavio jer za oba nije bilo mlijeka. Rano sam prohodao. Vec nakon godine dana mogao sam preko sobe pretrcati a, kad sam dvije napunio did Huse poceo me u džamiju voditi.

Odkad znam za sebe , mnogo sam bio radoznao. Vjecito sam nešto zapitkivao, a naj volio sam biti sa didom. On je strpljivo odgovarao na sva moja moguca i nemoguca pitanja, i nikad se nije ljutio. Dok je on u blizini mogao sam uraditi svašta. Istupiti sikiru u kamenju, juriti kokoši po avliji, cukom se valjati po travi, a kad bi majka zagalamila, dido bi rekao: „ Nemoj snaho Boga ti, kad sazna nece. Ako bi trebao otici nekuda, kao što je naprimjr pijacnim danom u caršiju, redovno sam se bunio, plakao i moljakao da i ja podem. Teško sam mogao razumiti, zašto to i ja nemogu poci s njim.

Na moju radost , bio je naj cešce kod kuce. Od jutra do veceri je radio, a ja sam trckarao oko njega, stojeci mu na usluzi koliko sam mogao. Nije mi bilo teško. Važno je bilo da sam uz njega.

Moj dido Huse bio je omalen. Kad ga pogledaš rekao bi ako malo jaci vjetar duhne da ce ga odnijeti, ali nije bilo tako. Snaga mu se gotovo nije dala izmjeriti. Ljudi, mnogo krupniji i izgledniji od njega, nisu mogli uraditi koliko on. Do pred samu smrt bio je kosibaša. Momci u punoj snazi, nisu se snjim smili takmiciti. Nosio je kratku bradicu, taman toliku koliko mu je šaka zahvatala, a iz ociju i sa lica zracila je neka radost i smirenost. Na glavi je imao kapu „francuzicu“.

Skidao ju je samo kad bi pošao leci ili kad se abdestio. Gumenjaši opanci na nogama, cakšire sa širokim turom, šifunska košulja što bi je moja majka naruke sašila, i prsluk koji je vazda bio na njemu. Oko pasa bensilah u kom je držao duhansku kutiju, kremen, trud, i šajtov. Pušio je lulu, ali ne tako cesto. Ako bi se našao vani najcešce je sjedao na drvljanik, polahko vadio  duhankutiju i svojim cvornatim prstima pažljivo punio, a onda kremenom i bukovim trudom palio. Istihane, sa ceifom, povlacio je duge dimove. Lula mu je uvijk bila sa desne strane usta, i to je ostavilo traga na njegovoj bijeloj bradi.

Vojnicki šinjel iz ko zna kojeg rata, oblacio je kad bi nekim poslom išao dalje od kuce. Znao je šargijati uz šragiju. Kad bi dodi zima i snjegovi zapadaju, šargija je bila glavna zabava i razbibriga. I stari i mladi, voljeli su ga slušati. Cesto su pravljena posila kod naše kuce, pa smo i mi takoder bili pozivani kod drugih   
domacina. Dido nije propuštao vaktova. Cim bi se iz caršije zaculi ezani, prekidao je svaki posao, abdestio se, i pristupao namazu. Tamo gdje se zatekao.

I ja sam klanjao. Znao sam vec dosta suri. Naucio je i mene i Adema. Naj više po noci. Elektricna struja još nije bila došla pa se obicno rano lijgalo.
Neznam šta smo više voljeli, po vazdan se igrati, ili navece slušati dida i njegove
pripovjedke. 

Babo i mama spavali su u svojoj sobi, a brat, dido, nane Hanka i ja, skupa u
jednoj. Prvo bi naložio vatru u šporetu, ugasio lampu, preslušao mene i Adema sve sure koje smo do tada naucili, pa tek tada zapoceo s pricama, kojima, kao da nije bilo kraja. Vatra je pucketala i razgonila mrak, a odsjaj titrao po šišetima iznad naših glava. U mraku dida nisam mogao vidjeti, ali sam osjecao svaku promjenu u njegovom glasu.

Glasom je docaravao sve. Ocito je i sam uživao dok bi govorio, birajuci rijeci. Naj više bi voljeli kad bi poceo pricati o džinima i džinskim kolima. U njegovoj prici džini su obitavali u „ Šupljoj Stijeni“, „Sokolini“, i na „Kamenu.“ Govorio je da ih ima i dobrih i zlih, baš kao i nas ljudi, samo što mi ljudi nismo nevidljivi, i što nemamo krila, kao što džini imaju. Ako bi se neko u selu naprecac razbolio, po selu bi se razglasilo; „nagazio na džinsko kolo!“ Omah se išlo hodžama da se pišu zapisi. Pored zapisa, hodža je redovito opominjao da se u nedoba i „svakakav“  tuda ne ide. Na Huremovcu i Bukovom Vrhu,  jednom godišnje svi su se okupljali, da izaberu svoga džinskog cara. Žed su gasili na „ Kadijinoj vodi,“ što izvire pod „Kamenom“ a, kad su bili puno žedni onda su odlazili na „ Kozaracku Riku.....“

Pricao bi dok nebi pozaspali. Šta god bi rekao mi smo pamtili, a onda sutra dan prepricavali djeci iz komšiluka. Selo u kom sam rodeno smješteno je na južnim djelovima Kozare, a ispod samog „ Kozarackog Kamena.“ To je stijena visoka oko trista metara, koja dominira tim dijelom planine. Sa tri strane obrasla šumom, a južna je potpuno gola. Cesto smo se penjali na vrh i uživali u pogledu. Odatle se mogao vidjeti i veci dio prijedorske kotline. Pogled je pucao sve do Grmeca. Kozarac sa okolinom, odatle se vidio kao na dlanu. Gradic je imao cetiri džamije, a šira okolina još deset džamija u deset džemata. Kapetanova kula nalazi se u samom centru, koju su u prošlosti sagradili Turci. Nekada davno Kozarac je bio važan administrativni i trgovacki centar. U utvrdenju stolovao je kapetan, sa posadom od tristotine vojnika.

Pored  „ Kozarackog Kamena“  je i jedna manja stijena po imenu „ Sokolina“, i u njoj „ Šuplja Stijena,“ o kojoj je did Huse u svojim pricama govorio. Izmedu je put, koji selo povezuje  sa Bešica Poljanom na vrhu planine Kozare. Selo koga više nema!? Bilo je to seoce sa pedesetak kuca. Dido sa svojom ženom Hankom i sinom Junuzom, mojim babom, živjeli su nekad na Bešica Poljni.  Junuz im je bio jedinak.


Proglašenjem Kozare za nacionalni park, cijelo selo se moralo seliti. Poniže Kozarackog Kamena, nane Hanka je imala svoj miraz, što ga je nasliedila od svojih. Kada su tadašnje vlasti saopštile da tu više ne mogu ostati, dido je rekao.“Selimo pod  Kamen“.  Prvo su zasadili vocar, a onda poceli graditi kucu i ostale gospodarske objekte. Sve iz pocetka. Od cumeza što bi se reklo. Kad je kuca bila gotova dido je isprosio moju majku. Nisu se poznavali. Samo su culi jedno za drugo. Kad bi se o tome poveo razgovor, majka bi samo rekla  da se nikad nije pokajala što se za mog babu udala. Kuca u kojoj sam roden  gradena je „ na podrum.“

Gornji boj za stanovanje, a podrum je bio podijeljen na dva dijela. Jedna vrata su bila za sermiju, kako je nane Hanka zvala stoku a druga su služila kao ulaz u kucu. Sam ulaz imao je podišce. Basamake u kombinaciji od tesane hrastovine, i cijepane jelovine, vodile su na jazluk, a odatle u divhanu. Jazluk je napravljen polu kružno, sa tri uska prozora. To je ustvari bio balkon ali na starinski nacin. Divhana je centralna prostorija, iz koje se išlo u sobe, u kiljer i na nadvod gdje je bio zahod i kupatilo. Nadvod se pružao duž polovine kuce, sa ugradenom nišom u kojo se držala voda, a zvali smo je vodnica. Sve od drveta. Direci i grede od hrastovine, šišeti od bukovine, a podovi i krov od cijepane jelovine. Zidovi, izmedu direka, nabijeni  ilovacom uvaljanoj u šenišnoj plivi, i okumiti bijelom zemljom. Podrum je bio od kamena.

*************


Hanka, babina mati,  dugo godina je bila bolesna. Gotovo nepokretna. Ljeti je sjedila na divhani, na vunenom šiljtetu, i gledala kroz prozor, a zimi je boravila s nama u „ velikoj sobi.“ Njeno mjesto je bilo pored šporeta. Hizmecarila ju je moja majka. Svaki put bi je blagoslovila: „ Ah, neka te ceri, Gospodar ti Bog dao.“ Majcine kone su govorile:“ Blago tebi Fatima! Ako jedna do Boga dode, ti ceš velike sevape zaraditi.“ Nane Hanka, umrla je kad sam bio u devetoj godini života. Poslije njene smrti dido se puno promjenio, i više ga nismo mogli vidjeti da se smije.

Jednoga dana, majka me fino opremila i rekla: „ Sine Jusufe, tebi je danas vakat da podeš u školu. Dido ce te odvesti. Škola je bila u carsiji, tako smo Kozarac zvali, a kad smo krenuli dido je rekao: “ Od sad pa dok si živ, tvoj samar nece sa tebe. Što je bilo bilo je!?“

Cesto su on i babo fatali volove u jaram, i odlazili u šumu po drva. Želio sam i ja poci s njima, a dido je govorio: „ Pricekaj da malo porasteš i ojacaš. Ti ceš biti didova desna ruka  ako Bog da. Slušaj mater i pazi na brata dok se mi ne vratimo.

************

Vrijeme je prolazilo... I ja i Adem vec smo se zamomcili. On cetrnaest, a ja šesnaest godina. Dido Huse ostario, onemocao i nekako se još više smanjio. Babo se zaposlio na pilani u caršiji. Tog ljeta Adem i ja, po prvi put, pošli smo sa didom po drva. Ufatili smo naše volice pod jaram, a lance, sikire, i sijeno za volove, stavili na „ jastuk.“ Zadnja koladi nismo ni stavljali. Put je bio tako strm, da volovi i nebi mogli vuci sva cetiri koleta. I salame je teško uzici. Majka je pripremljenu hranu stavila u rusak. Maslenicu i peceno pile, crveni luk pomiješan sa sirom i kajmakom, a metenik u tikvi, kad se ožedni. Brižno je gledala za nama dok smo odlazili. Ja i brat, nismo znali gdje smo od dragosti. Ovim cinom postajemo odrasli ljudi. Tako se je to kod nas u selu smatralo.

Kadijina voda nije bila daleko od kuce. Ponudili smo volove, nasuli vode u cuturu, a onda, „ Custica putem“ krenuli prema Huremovcu. Put se provlacio tjesnacem izmedu Kamena i Sokoline, vijugajuci kroz šumu prema vrhu planine.

Prije sabaha bili smo vec na pola puta do odredišta. Rusak sa hranom nosio sam na ledima, jer je volovima bilo i onako teško. Kola, s tockovima okovanim šinom, odskakala su od neravnog puta. I Adem, i ja, pomalo sa strahom, zagledali smo u mracnu šumu i okolne svrtace, prisjecajuci se didovih prica o džinima. Dido je odmjerenim korakom grabio uz brdo, nogu pred nogu, zabavljen svojim mislima. Na jednoj zaravni, zaustavio je volove.“ Ovdje cemo klanjati sabah, i hajvan da se malo odmori. Sunce nije još ni izišlo, a mi smo vec stigli. Huremovac i Bukov Vrh... Mjesta o kojima nam je mnogo puta pricao, a ja sam ipak sve drugacije zamišljao.

Povjetarac je lagahno njihao stoljetno drvece, i sa svih strana cula se nekakva huka, što je ispunjavala tijelo do koštane srži. Zrak je leden, pa ne znam dali od hladnoce drhtim, ili od nekog straha? Mirnim pokretima dido je poceo raspremati volove. Svezali smo ih za tanke bukvice, položili sijeno, a zatim uzeli sjekire i zaputili se u šumu. On je odabirao stabla. Potmuli udarci sjekira odjekivali su planinom. Ja i Adem smo se mijenjali na jednom stablu, a on sam na drugom, budno pazeci da ne napravimo kakav nesmotren potez. Djeco bice dosta. Necemo pretovarati... Zbog volova... Grihota je! Hajdemo sada jesti pa cemo onda tovariti.“ Jeli smo, a on rece: „Gledajte dobro šta i kako ja radim. Trebat ce vam.“ Prvo smo utovarili krupna debla i ukovali željeznim klinima. Dido ih je nazivao „cuflinge.“ One su kacile za jastuk i sprecavale da klade ne skliznu s kola pri vožnji.

Kad su sva drva bila na kolima, sve smo utegli lancima i bukovim vintovima.
Kada smo krenuli, ikindija je vec bila prošla. Strmina je velika, ali zadnji kraj debala vukao se po zemlji, i imao ulogu kocnica. Ništa se nije rasperalo, i ubrzo smo stigli kuci. I babo je bio kod kuce. Vratio se sa pilane. On i majka docekali su nas radosno, požurili da puste volve ispod jarma, a ja i brat smo pripomogli da istovare drva. „Jeli sve bilo ured?“, brižno su pitali...“ jest fala Bogu...“, rekao je dido, umorno odhukujuci. Tog ljeta, s didom smo u drva otišli desetak puta, a pod jesn naglo se razbolio, bolovao nekoliko dana, i umro... Otišao je tiho, poput sjenke. Cijelo selo je tugovalo i žalilo za didom Husom, ali cini mi se da je meni bilo naj teže. Iz caršije je došao hodža, da se obavi dženaza. Kad su ga opremali, preko mejithane, preletjela je ptica meitnjaca.
„Dobri alameti“, rekao je hodža. „dženetlija inšallah.“

**************
I ja i Adem završili smo školu. Ja za stolara a on za mašinbravara. On se zaposlio kod babe na pilani a ja ostao kod kuce.... Preuzeo raditi poslove što ih je did Huse obavljao, i još pravio vrata i prozore kad bi ko narucio. Oženio sam se i stekao dvoje djece sa svojm Halimom. Allah je dao da prvo dijete bude muško, i dali smo mu ime Husein... Po didu. Druge godine našla se Lejla.

Sa svojim životom bio sam jako zadovoljan. U kuci je vladala sloga. Svako je pridonosio koliko je mogao, i imali smo svega izobila. Posbno sam volio okolinu gdje sam roden. Cinilo mi se da ljepšeg kraja nejma na dunjaluku. Koristio sam svaku priliku da izidem u prirodu. Sunce, voda, šuma i zrak, cinli su da, gotovo nikad nisam bio tužan. Posebno sam uživao pri pogledu sa Kozarackog Kamena.

Jednoga dana, babo i majka rekoše...
„ Nek ova kuca bude Ademova, a tebi cemo sagraditi novu.“ Tako i bi. U blizini stare, napravljena je nova kuca, sa malom stolarskom radionom....

Jonkoping 20/ o2/2008 Šerif Veli

uskoro slijedi nastavak price