-Đe ćete, djeco?
-Odošmo krasti hašlame-vičemo.
-Ne trgajte grane.
-Idu krasti, bolan, -govori mati. Napraviće belaj.
-Neće u banku. Odoše na drvo, bona. Vazda je to dječije bilo. Samo nek ne lome grane. Grihota.
A kalemio non-stop. Te nekakve šljive, te jabuke. Bila i kruška u avliji. I breskva nekakva. Kržljava. Al rađala.
-Mani se, bolan, Muste. Šta će ti toliko?–govorila mu mati.
-Neka, neka. Ima djece. Nek beru. Nek jedu. Eno i ona ribizla samo što nije. Primila mi se, mašala.
-Zato što si đometan, pa te sve hoće- mudro bi dodala njegova punica.
-A kad opada lišće, onda Fikra grabi i mete -nabrajala bi mati sebi u bradu.
-Kad nas ne bude, ženo, nek nas se sjete djeca. I putnici namjernici. Ko god prođe, neće gladan ostati. Kad nas Fatihom spomenu, dosta.
U selu u kojem sada živim skoro nema žive duše. Kuće uglavnom prazne. Za većinu ne znam ni čije su. Ja se udala poslije rata. Vlasnici nisu dolazili, ili ako i jesu, ja radila po cijeli dan pa ih nikad nisam ni upoznala kako dolikuje. A onda se ta generacija počela gasiti. Djeca više i ne dolaze. A grožđe rađa. Miriše na kilometar.
Danas sam išla krasti. Dvije kese nabrala. Oluji sok pravila. Nije fora. Nikog da podvikne. Da zagalami. A grožđe nekakvo vrckavo. Grozdaci kao da se takmiče koji će prije ruci. Usamljeni. Rasli okruženi tišinom, neprirodnim mirom, nezalijevani smijehom i ljubavlju. Pa me jedva dočakali. Kao da sami padaju na dlanove.
Nek mi oproste oni čije ograde sam preskočila. Pred jednom kućom sam iz posude s čuvarkućom počupala travu. Sjetila se njega kad govori materi:
-Sve u životu ima svrhu postojanja. Moja je, između ostalog, i da posadim ove voćke. Svrha postojanja jedne jabuke je da raste, sazrije i završi na rumenim dječijim usnama. Da je grizu zdravi, bijeli zubi. A ona da pršti od sreće.
Neka od stabala koje je kalemio moj tata su se osušila. Neka prkosno odoljevaju vremenu. Rodile jabuke ove godine. Ako budete u prolazu, poslužite se. Bujrum. Ona jedna je baš pokisela, ali pita bude dobra. Prste da poližeš. Ne ustručavajte se.
I u mojoj avliji ima nekoliko stabala. I jedna smokva. Ovaj Moj kaže nabubrila. Valjda to znači da sazrijeva, šta li. Poslužite se i kad nisam kući. Grožđa nema. Ima kod komšija. Bujrum ko u svoju avliju. Samo eto, molim vas, budite pažljivi. Ne lomite grane.
Grihota.

Autor: Alma Ćirkić-Črčkarije