Izdvajamo

Zikrija Krkić osuđen je u Norveškoj na šest godina zatvora zbog brutalnog fizičkog zlostavljanja i maltretiranja supruge i petoro dece.

Tokom suđenja on je priznao da je „blago“ kažnjavao decu kako bi ih prekorio.

– Razumem da je to u Norveškoj nelegalno, ali ja sam tako odrastao. To je normalno u zemlji iz koje dolazimo – branio se Krkić na sudu.

Sud je smatrao da su izjave dece i žene verodostojne i da je vršio nasilje u mnogo većoj meri nego što on sam priznaje.

Naročito se ističe da sva deca i žena govore o grubom nasilju i nekoliko priča se nadovezuju jedna na drugu.

Deca su takođe videla kako njihov otac tuče svoje braće i sestre.

– Na osnovu dokazanog toka događaja, sud je jasno utvrdio da su žena i petoro dece u trajanju od 23 godine živeli pod režimom koji se karakteriše neprekidnom nesigurnošću i strahom od nasilja. Deca su rođena u ovom režimu i živela u njemu dok se nisu iselili ili dok optuženi nije uhapšen u oktobru 2016. godine – naveo je sudija Odbjorg Angel u presudi, piše Srpskainfo.

Sud nije video nikakve olakšavajuće okolnosti čak i ako otac ima tešku prošlost kada je sam bio izložen nasilju tokom odrastanja i ima traumatska ratna iskustva.

Nebitno priznanje

Ne uzima se kao olakšavajuća okolnost ni to što priznaje da je blago kažnjavao decu. Sud smatrao da je ovo priznanje toliko ograničeno da nije bitno za određivanje kazne.

Osim zatvora, osuđen je da plati skoro dva miliona kruna za rehabilitaciju i nadoknadu ženi i deci.

Nadoknada je opravdana činjenicom da su pretrpeli štetu od zlostavljanja kome su bili izloženi. Najstariji sin nije želeo nadoknadu.

Pored toga, otac je osuđen na zabranu kontakta sa majkom i četvoro dece.

Religija

Jedan od sinova ispričao je da je redovno dobijao batine tokom većeg dela detinjstva. Otac je dečaka ponekad udarao štapovima, kaiševima ili palicom. Kada ga je otac jednom udario palicom toliko mu je povredio ruku da je morao da ide kod lekara.

Krkićeva ćerka ispričala je u sudu da je on bio veoma religiozan i da je zahtevao da nosi hidžab od svoje osme godine.

Devojčica nije želela to i dobijala bi batine ako bi izašla napolje bez hidžaba, objasnila je na sudu.

Posebno se sećala epizode kada je otac vukao za kosu i šutirao i udarao zato što nije nosila hidžab.

Škola kao utočište

Otac nije dozvoljavao da pohađa školske aktivnosti, tako da je bila izopštena iz školskog okruženja i izložena maltretiralju.

Ona je ipak doživela školu kao utočište jer tamo nije dobijala batine. Nije joj bilo dozvoljeno da se igra sa dečacima.

Jednog dana, u 6. ili 7. razredu, otac je bio u školi i smatrao je da je bila previše blizu nekeg momka u razredu. Rečeno joj je da će dobiti batine kada se vrati kući.

Kada je otvorila vrata kuće, otac je čekao sa metalnom šipkom. Udarao ju je dok nije priznala da se igrala sa dečacima. Nasilje je bilo bolno, ali njoj je bio najgori stalni strah od batina. Uvek se plašila oca.

Svakodnevne batine

Njegov najmlađi sin, koji sada ima 11 godina, ispričao je u sudu da ga je otac udarao i šutirao svaki dan. Rekao je i da nije smeo da plače, jer bi tada batine bile još jače.

Krkićeva supruga ispričala je takođe na sudu da su maltretiranja bila svakodnevna i da je već prvu bračnu noć dobila batine.

Ostala deca su isto pričala o traumama i batinama koje su dobijali tokom odrastanja.


izvor:blic.rs


Nikada zločine naših komšija zaboraviti nećemo i dok smo živi o njima ćemo svjedočiti i sve ljude na njih podsjećati. Istinu o našem stradanju ćemo konstantno širiti, a pravdu na ovosvjetskim sudovima uporno tražiti. Za istinu ćemo živjeti, raditi i umirati! Zbog toga danas na ovom mjestu želimo još jednom jasno kazati da su nas naše komšije u nedjeljnim, poslijepodnevnim satima, 24. maja 1992. godine, svojim paravojnim snagama napali, da su tada nad nama agresorski čin započeli i u narednom vremenu realizirali, da su na području naše općine više od 3.000 naših najmiliji poubijali, a njihova tijela u mnogobrojne jame i grobnice skrili, da su naše majke i sestre silovali, da su nas u logore zatvorili i u njima najtežim torturama mučili, da su naše imetke pljačkali i uništavali, da su naše džamije palili i rušili, da su nas sa ognjišta naših protjerali, da su nam povratak na njih osporavali, da se ni nakon 25 godina za zločine svoje nisu pokajali, da zločince iz svog naroda nisu izdvojili već su se s njima poistovjetili, da kosti naših najmilijih još uvijek na njima znanim mjestima kriju, da svoju omladinu lažima o nama truju, da na započetom zlu devedesetih godina i dalje ustrajavaju.

Mr. Amir ef. Mahić
25.05.2017. god.