Piše: Nikolina Balaban

Kako je naišao ovaj višednevni talas kiše zalepih se za televizor i posle svih mogućih budaleština (npr. kako se Kluni konačno verio...) odlučila sam da se pozabavim domaćim, vazda (ne) prilikama. Fidel Kastro je bio poznat po tome što je držao šest sati govor iz glave.
A onda saznah (u jednoj TV emisiji) da naš bivši, sadašnji ( a neće valjda biti i novi) Vladar ima u sebi potencijal da se oslobodi papira ( kojih su mu uvek pune ruke, kao neki dokazi, šta li...) i da se u jednom momentu oslobodi papira i počne da deklamuje iz glave. Čuvaj drvo, štedi papir.
Nakon svake od tih ,,emisija,, sučeljavanja mišljenja pojave se razne čike na raznim kanalima da dele svoja mišljenja o tome u kolikoj smo nevolji i koliko je situacija bezizlazna. Mi kao ne znamo...Pa, mi živimo tu nevolju i bezizlasnost situacije, ej, vi, čike sa TV – a. I slušam ja njih tako o svemu, samo ne o zločinima. Ne, ne to ne spominji, (a ni novinari se ne ,,nameću,, pitanjem) osim ako nije tematska emisija. A tematska je ,,svako malo,, u životu, a na TV preretko bar u medijima RS. A i kad jeste, pazi da ne pređeš ,,zid,,. I onda shvatim da se davim u novom talasu optimističnog pesimizma. To je kao kad plivaš u uzburkanom moru, počneš da gutaš slanu vodu, pa te uhvati grč i pomisliš: čoveče, gdje je obala?
Sama sebi ličim na zatvorenika koji priča šta će raditi kad se domogne slobode. Kao da smo taoci. Zato svi na zid srama. I ja.
Sve u svemu, plemena koja su kroz vjekove obitavala na ovim prostorima, razni vladari i osvajači koji su se, najčešće kroz bune i ratove smjenjivali, mogu biti ponosni na nas svoje potomke, jer se predstavljamo u najboljem svjetlu: obazrivi, kulturni, dostojanstveni, sa uvažavanjem međusobnih razlika i različitosti, miroljubivi, pošteni, iskreni, ne mrzimo...A, umemo i da biramo ko nas predstavlja bilo gde i bilo kad. Jedna velika srećna porodica na koju bi se valjalo ugledati kad bih se šalila. A šalim se...