Piše:Nikolina Balaban

Nije meni dosadno i nisam ja dokona, niti me plaća neko, niti pišem u nečije ime ili imena, čak šta više, svakom od vas poklanjam jedan moj dan od 6 ujutro do ponoći, pa i kasnije...I ne mrzim Srbe, a sa druge strane se ne dodvoravam Bošnjacima, Hrvatima itd. kako me doživljavate, verovatno i jedni i drugi.

Nikada nisam podilazila mišljenju većine. Ja ne igram po taktovima sveopšteg odobravanja. Na taj način bih samu sebe izneverila. Govorim istinu po cenu svega. Ne idem ko mnogi drugi linijom manjeg otpora. Čak i kada to znači da radim protiv sebe, a radim.

Nisam javna ličnost, ali sam svesna i minimalne uloge koju imam, mogućnosti kojima raspolažem. Zašto ih ne upotrebiti na pravi način? Međutim i tu preovladava malograđanski sindrom sažet u stavu – bolje ja da ćutim, da se nikom ne zameram, zaradim sebi za ‘leba i gledam svoja posla, ima ko će, ne moram ja (...nema za ‘leba, moraćete vi...). I onda se dogodi da neće niko, ali ne samo to. Događa se da javne ličnosti na koje se ugledaju mnogi zapravo budu jako loši primeri. Bukvalno, sinonim za najgore društvene pojave.

I ne pišem ja samo o stravičnom zločinu, zločinima, po kome će biti upamćen moj / naš grad. Mada ,ruku na srce,, pišem o tome najviše, jer to ga je obeležilo. Pre toga je bio sinonim antifašizma, a mi smo i to uspeli sjebati, u mentalnom sklopu nedonoščadi.

Ne podnosim ,,falsifikovanje istoriji,, koje srpski narod radi vekovima...
Ne podnosim mitomaniju niti lidero – idolopoklonostvo kojima smo skloni, bili i sad smo...
Mrzim što mislimo da smo najpametniji, najhrabriji, najbitniji na vaskolikom svetu...
Ne podnosim što smo ratom uništili Jugoslaviju...Nije bila dobro rešenje, ok, ali nije moralo ratom. No, mi volimo da se dičimo koliko puta smo u prošlom veku ratovali ,,Sveti Georgije ubija aždahu,,...
Ne volim što se busamo u ,,junačka prsa,, da smo potomci Miloša Obilića, (jer ako je i postojao), kaže ,,srpska istorija,, nije bio oženjen, nije imao potomke...

Sa knezom (nikad carom) Lazarom (Srbija je imala samo jednog cara Dušana u svojoj istoriji) na boju na Kosovu izginu sve što je vredelo u srpskom rodu i porodu i Milan Toplica i Kosančić Ivan i drugi junaci...
Čiji smo potomci? Ratnih profitera, dezertera, kokošara...

I isto tako bi u I Svetskom ratu u bitkama na Kolubari i Ceru. Svaka čast vojvodama Mišiću i Stepi Stepanoviću. Kažu, u rat ide ono što najviše vredi u svakom narodu, tako bi i sa Srbima. Opet izginu najvrednije u srpskom rodu i porodu. Što nije izginulo, pomrlo je preko Prokletija i na Krfu. Čiji smo sada potomci? Opet onih dezertera što su oko ,,plotova,, ganjali tuđe žene dok su im muževi branili otadžbinu.
Tu, stajem. II Svetski rat, a tek 1992 – 1995. ostavljam za sledeći put.

A vi podržavajte koga hoćete, verujte šta hoćete. Ja vama ne branim, a vi meni da.
I sad mi recite šta sam to uradila ili radim koju vrstu zločina, pa se i najnebitniji ,,bezgrešan,, kurton nadigao u pokušaju da me popiša...Čekam ko će baciti prvi kamen...
Sposobnost svakog od nas za razumijevanje i prihvatanje odgovornosti za tragedije čoveka, ljudi, druge nacionalnosti, vere ili čak rase, čini nas različitima od životinja.
A ja se danima, mesecima i godinama budim u zološkom vrtu ,,Prijedor,, i to sa otključanim kavezima...
Tu smo u ćutanju dosledni do balčaka...

A sa druge strane, mi nije jasno, ono drugo, egzistencijalno, kad ti je dete gladno i bolesno, jedino što možeš je rušiti ,,palače,, kontejneri su odavno prazni...Ispraznile ih životinje.
Tek što smo tu dosledni...do ,,poslednje kapi krvi,, po mogućnosti nečije...

Ovo je moj JEDINI način, a sve u ime i zbog naše dece da udaram ,,nogom u jaja,, malograđanskoj čaršiji u koju se Prijedor pretvorio...odavno.
Zašto? Zbog kontejnera i palača. Ups, umalo da ne zaboravim zbog zološkog vrta ,,Prijedor,,.
Tek sad će te me ,,voleti,, !!!