Izdvajamo

TUŽNA PRIČA IZ LJUBIJE:Konačno hodam i radim koliko mogu. Trudim se da sam sebi zaradim koju marku, kaže Safet

Safet Demiri (45) iz Ljubije živi u jednoj sobici, koja je nekad bila štala, pored porodične kuće. Bijeda i siromaštvo, kao i bolest su učinili svoje, pa je Safet usljed teškog života, u kojem je bio više sit nego gladan, prestao hodati. Zahvaljujući komšijama, a prije svega komšinici Ankici D. i Ahmetu Rešidoviću, ponovo je stao na vlastite noge.

 Više gladan, nego sit

Sad radi ponešto na dnevnicu, a komšije i dalje pomažu. Okreče sobicu, daju mu obrok, iako je Safet korisnik javne kuhinje. Komšinica Ankica, koja nije željela da se slika je rekla da je Safet bio potpuno nepokretan.

– Ima maćehu, ali ona živi u velikoj kući, a on pored u sobičku, koji je nekad bio štala. Pomažemo mu koliko god možemo. Skuham svaki dan i zovem ga da jede. Ahmet mu je isto puno pomogao. „Merhamet“ i još neki ljudi dobre volje. Povremeno mu nađemo neki poslić da zaradi koju marku. I sad smo mu krečili tu sobu. On mora i pelene još uvijek nositi. Bio je mnogo više gladan nego sit, često se smrzavao u tom sobičku. Izgubio volju za životom. Četiri godine nije mogao na noge. Sam je i stvarno mu je težak život – kaže komšinica Ankica.

Safeta smo zatekli kako radi na dnevnicu. Rekao nam je da se sada dobro osjeća. Bitno mu je da hoda.

– Konačno hodam i radim koliko mogu. Trudim se da sam sebi zaradim koju marku. Zahvaljujući dobrim komšijama, Ahmetu i „Merhametu“ stao sam na svoje noge. Imam brata koji živi vani i sestru. Ona je udata u Prijedoru. Otac mi je umro prije par godina – nastavlja Safet svoju priču.

 U sobičku bez struje i vode

Safet ispred kuće ima vanjsku česmu, ali u sobici, u kojoj živi nema ni struje, ni vode. Ima i nešto stvari.

– Teško je bez struje i vode. Volio bih se okupati i malo srediti. Ali, snalazim se nekako. Nekad sam samo plakao. Stisne mi tuga srce, pa samo plačem. Ali, sad kad hodam, opet je puno lakše. Nisam prikovan za krevet. Ahmet me stalno ohrabruje. Vraća mi volju da živim i borim se – kaže Safet.

Sa osmijehom kaže da bi bio najsrećniji kad bi našao neku ženicu i oženio se.

– Bilo bi mi lakše. U dvoje je sve lakše. Ali, najbitnije je da sam prizdravio. Da mogu sad sam. Hvala Bogu da postoje dobri ljudi koji podijele sa mnom svoj zalogaj. Sad se često i nasmijem. Osjećam da nisam sam i lakše mi je – zaključuje Safet.

Ljubijanac, kojeg život nije mazio, ima više bolesti i umjerenu retardaciju, a najviše je patio od gladi i osjećaja da je sam i napušten. Zahvaljujući ljudima velikog srca stao je na svoje noge. Mnogi ljudi i organizacije su se odazvali i pomogli Safetu. Kaže da je teško živjeti bez kupatila, struje i vode, ali dobri ljudi mu daju nadu da će biti bolje.

 

G. Kaurin / Avaz.ba


Hvala Caja.!! Ti si nas prozor Četvrtkom u naše malo misto..!!

Haris
Četvrtak