Mene djeca za čas raspištolje. I onda galamim na njih. Urlam. Znam da se čujem do prvog sprata al´ ne mogu da se stišam. Volume mi je na maximum kad mi nategnu ova dva preostala jadna živca koja imam....

Ponekad muž, onako, cool zavaljen u naslonjač ispred TV-a samo prokomentariše iritirajući smirenim tonom: "Tc,tc,tc...zar te nije stid komšija?".

Jao, tek tada bih da zaurlam iz petne žile (mada ne´am pojma gdje se ta žila nalazi ali sam čula da se iz nje prodereš svom snagom).

Obično se dogodi da me neko prekine u tim šiz - momentima ...Nekad je to komšinica na vratima kojoj treba malo šećera, nekad prijateljica na telefonu...Naravno da se onda u sekundi saberem, i sa osmjehom od uha do uha onako, extra prijatno i veselo im se javim...Kao da je sve u najboljem, idiličnom i pink, pink, pink redu...Kao da nisam trenutak ranije imala neodoljivu želju da nekoga davim...

Mojima to nikako nije jasno. Ta moja trenutačna transformacija iz žene - ubice u smajli - woman.

Nedavno, na ulici, držim djeci ´ko zna koje po redu predavanje o lijepom ponašanju, ljuta k´o puška, kada  mi kćerka skrene pažnju na to da mi neko maše iz auta. Pogledam u pravcu koji mi je pokazala i prepoznam jednog tatu iz razreda. Osmjehnem se i lijepo, nadasve raspoloženo se upitam onako, u prolazu... i mahnem...

"To ti sad fina jel´?"- pita me sin ljutit jer sam mu trenutak ranije saopštila kaznu koja ga sljeduje zbog ružnog ponašanja.

Kćerka šuti, pomirena sa kaznom, ali tiho prokomentariše:

"Ti se mama mjenjaš kao nekakav transformers."

Objaviola srebrena