Izdvajamo

Piše: Alma Ćirkić

Da mi je živa pa da je nazovem.
Da se javi onako tiho i milo.
Da joj kažem da joj dolazim čim završim s poslom.
Da me pita šta mi se jede.
Da je zamolim za čeputanu kljukušu s bijelim lukom.
Da je prelije maslom otopljenim u obijenoj maštrafi.
Da kaže da nema šanse jer ću se pretvoriti u češmu luka.
Da mi objašnjava da je sramota.
Da u kući ima svega i da joj nije teško napraviti šta god poželim.
Da je iskuliram i pitam treba li kupiti vrhnje.
Da dođem pred kuću.
Da bijeli luk miriše.
Da mama stoji na ulaznim vratima.
Da me zagrli i kaže da operem ruke.
Da čeputana čeka na stolu i staroj tepsiji.
Da je sa lukom, vrhnjem i maslom.
Da mama sjede i namjesti se pored mene jer zna...
Da će mi luk sniziti pritisak.
Da će glava klonuti u njeno krilo...
Da mi je živa pa da je nazovem...
Da se javi onako tiho i milo...
Da dođem pred kuću...
Da mama stoji na ulaznim vratima...

Ubili mi dajdu, ubili i njegovog sina. Ubili sve moje jarane, komšije,prijatelje. Zapalili moju kucu, a i kuce svih mojih dragih. Silovali naše majke,sestre, rodice,žene.

Necu i ne mogu im ni  oprostiti ni zaboraviti.

Ali eto život je kao rijeka,tece i ne zaustavlja se.