Izdvajamo

Piše: Nikolina Balaban

Neke stvari, ljudi i postupci obeleže nas kroz život onako… Krvnički. Zarežu po najmekšem delu sigurnosti, razbiju macolom najjaču armaturu naše samouverenosti, zapale sve naše do tada spokojne sumnje. Kad sa tim završe, kažu da nisu namerno, obrnu dupe i odu. A mi, tako oćopavljeni, razbijeni i opečeni krenemo u budućnost da vučemo repove prošlosti, koji nam vrlo često rastu brže nego što se mi oporavljamo, pa dočekamo momenat kada sami sebe saplićemo o njih.
Ja ne umem kao Dragan Bursac o konkretnom dogadjaju, kod mene je to sve jedan ,,ringispil u glavi,, koji nam se desio kako kome i kako gde...
Ali ne mogu da ostanem ravnodusna i nema na pomenim ubijenoj deci u Prijedoru OD SAPUNICE (prim. aut. Dragan Bursac).
Mehurici od sapunice odlaze na gore, prema nebu, a gde ce ti vi jadnici...i crna zemlja ce vas izbaciti napolje, vase skeletne ustatke, nakon odredjenog niza godina...prirodan proces.
Počnemo ranjeni da dočekujemo nevine na nož, uplašeni da uterujemo strah u kosti hrabrima, sve vreme bolujući od teške bolesti koja se zove samosažaljenje. Ne vidimo vrata za izlaz iz mraka, napipavamo ih i tumaramo obično se tada hvatajući za pogrešne izbore. Pričamo o slomljnom srcu u tom trenutku ne znajući da ono zarasta mnogo brže nego povređeni ego. To je ta optička varka kada slepi od bola pomešamo srce sa egom, pa se zarobimo godinama lečeći neizlečivog najvećeg neprijatelja – sopstveni ego.
Njemu ne treba titrati, povlađivati mu, tešiti ga. Čim počne gladan da pišti ne treba ga hraniti već ga ko kopile daviti pod jastukom, ko prvo mače baciti u vodu. Ako se to ne uradi onda tako nekastriran i potentan krene da se pari se našom sujetom i da, kao neka gamad, svakodnevno štancaju male ego tripove kojima dezorijetisano davimo okolinu. Nema tog dušmanina iz prošlosti koji nam može naneti više bola nego sopstveni ego u sadašnjosti.
Za razliku od Dragan Bursac, ja umem samo hoditi, pricati sa ljudima, smejati se, plakati s njima, pokusati djeliti bol, ako im to nesto znaci, slusati njihove, nase price, priznati, reci, ja sam cula ovako...
Nekima sam draga, a drugi me ocima ne mogu gledati, iako sam uvek ista...
I da nema mesta na koje smem doci!
Ne treba meni ni Holandija, ni Nemacka, ni Amerika, ni Rusija, a najmanje Srbija ili Hrvatska da mi ,,arbitrira,, ko smo i sta smo uradili I STA SE TO NAMA USTVARI DESILO! Znamo mi to jako dobro. Znamo li? Bar u Prijedoru?


Molim dragog Allaha da u ove mubarek dane obaspe svojom milošću sve ljude na ovom dunjaluku. Amin...