Izdvajamo

 

Šale su sastavni dio života. Ja bih još rekao i - neophodan. Jer, ništa bolje od dobre šale. Nasmije vas, podigne vam raspoloženje, a svi znamo da smijeh produžava život. Sa osmjehom se lakše živi. Ili životari. Nebitno.

Šale su dobre i kada imate u blizini neku osobu koja vam iritira ona vaša preostala dva i po živca. A vi niste baš za neko "fejs tu fejs" ubjeđivanje. E, onda  je šala idealna za reći joj sve u lice ali onako, ko fol...Što bi rekli "U šali - al opali".

 

Jedino nije dobro ako okrećete na šalu nešto isuviše ozbiljno. Nešto sa čime nije dobro da se šalite. Npr. neku manu svog šefa na poslu ili slično. Jer, postoji jedan Vrag. On zna kada se šalite sa onim što ne treba. I onda lijepo dođe i odnese vašu šalu. A kad je Vrag odnio šalu, vi dobijete po nosu...ili po džepu...

Ipak, šalite se, ljudi. Smijte se. Bore nam ne ginu, svakako. A sve se lakše predevera ako su od smijeha...

Malena Maida Bašić, djevojčica od jedanaest godina, sjedila je na skemliji koju joj je od drveta napravio otac Ibrahim. Skrivali su se osam mjeseci u šumi Kozare. Tog hladnog zimskog jutra, 12.februara 1993.godine, ispred šatora od cerade i najlona, jela je grah sa udrobljenim bajatim kruhom. Zavladala je potpuna tišina. Vojnici su ih opkolili i prišli na dvadesetak metara. Kada je zapucalo prvi je pao njen otac. Osjetila je oštar bol u stomaku i strovalila se na leđa. Pokušala je da dozove majku Mirsadu ali glas je ostao u grlu. Gledala je kako meci kidaju komadiće odjeće sa majčinih grudi dok istrčava iz šatora. Maidini prstići stezali su kašiku. Tanjir se nije prevrnuo. Pokušala je udahnuti ali bolni grč iz stomaka nije dao. Vid joj se mutio i mogla je prigušeno čuti jedino još vrisak brata Mirsada koji pokušava pobjeći. Dječijim grudima prostrujao je zadnji drhtaj.

Piše: Edin Ramulić

* Opis zadnjih trenutaka života djece u tekstu baziran je na autentičnim forenzičkim, sudskim i informacijama dobijenim od očevidaca.