Piše: Nikoliona Balaban

Javne ličnosti i političari u Republici Srpskoj, u Bosni i Hercegovini (predstavnici srpskog naroda), ne nađu za shodno da pomenu ni svoje žrtve (osim kada je to neizbežnu, u odgovoru na postavljeno pitanje, godišnjica, izborna kampanja, potreba ,,žestoke patriotske retorike,, opet iz nekog interesa itd – uz obavezno slikanje), pa ne treba očekivati ni da se sjete uslovno rečeno ,,tuđih,,.
Sve su to malograđani, važnija im je lova, fotelja i njihova gu*ica od ljudskosti ogrezla u ,,mutnim,, kombinacijama. Kod nas važi krilatica je*eš ljudskost, gledaj svoja posla. E, to u meni budi inat, ta malograđanska i primitivna fora, te uvek opravdanje j…om ,,teorijom zavjere,, protiv nas, Srba, a mnogi ne znaju ni gdje smo, a briga ih i što postojimo.
Ne smem da kažem, Dragane, Petre, Jovane…?!
Gledaj kako ne smem. Meni je zločin zločin, kako se sjetim naših, sjetim se i vaših. Ljudi su ljudi, nepravda je nepravda i svaki plač majke je plač uvek i zauvjek isti.
A to da li se žrtva zove Milovan, Josip ili Miralem, interesuje samo neljude. Može neko da se ljuti na mene i preti mi do prekosutra.
Ono što bih ja voljela je da svi zajedno krenemo dalje, da vama rane nekako zacjele i da se zajedničkim silama potrudimo da se takve strahote ne ponove. Znam da je meni lako to da kažem jer mi niko nije ubijen i divim se svima koji su hrabro krenuli dalje poslije strašnih gubitaka. Hajde da sada gledamo unapred, nikako unazad, jer se tamo nikad, nadam se, nećemo vratiti.
Humanist sam i pacifista, takvi u politici naje*u.
Ljudi kao ljudi. Nikad svima ugoditi. Mnogo sam se potresla zbog tih negativnih komentara dok sam brisala prste od ćevapa ( u Sarajevu, pre 10 – tak dana) o onu skupu haljinu, a onda, brišući suze, odletela avionom dalje. Šalu na stranu…
Kad mi neko kaže u lice da ima neki problem, raspravićemo. Ovo sve iza leđa ne priznajem. Zar njima treba da se obraćam? Svašta.
Samo okrenem glavu u drugu stranu da mi budale ne utiču na ljepotu.